Zbog čega zvona zvone

Slobodan Ćosa Aleksić

Iako stara tek 120 godina, crkva u Caribrodu je rečenicom - „na kvo li biju kambaneta“, ili prevedeno: „zbog čega zvone zvona“, duboko ušla u adet i narav Caribrođana. Po njoj i zvonima znali su da li je vreme za sahranu, venčanje ili slavu, ili kako oni kažu, da li je praznik ili delnik. Znali su i sa koje strane dolazi vojska i kakve će običaje nametati, a saznavali su i da li je bolje biti uz cara ili boga. 

Nije zabeleženo šta su radili pre crkve, ali jeste da su pare za njenu gradnju dobili lično od cara Ferdinanda Sakskoburgotskog. Reč je o sumi od 1000 leva, koja teško da je bila dovoljna za tridesetak metara dugačak, isto toliko širok, i sa dva skoro isto toliko visoka kubeta, ukrašen hram. Nije, isto tako, zebeleženo ni kako su za samo dve godine, od 1891. do 1893, uspeli da naprave i opreme tako veliku građevinu, ni koliko su sopstvenih para i rada u nju ugradili.

Ostalo je jedino upamćeno da nijednu građevinu ni pre ni posle, nisu tako brzo i efektno završili. Iako zaista lepa i velika, crkva u Caribrodu nikad nije postala predmet divljenja. Ona je od početka do danas mesto duhovne ispovedi i obraćanja bogu.

O njoj donedavno priča skoro i da nije bilo, pa čak nije uspela ni da imenuje deo kraja u kome se nalazi, jer uz njeno pominjanje obavezno ide i mahala Čuj petl, kao bliža odrednica. Ali, poslednjih decenija caribrodska saborna crkva postaje deo priča i predmet interesovanja i nereligoiznih osoba.

Metom radoznalaca učinio je ikonostas izveden u tehnici dubokog reljefa, napravljan od šimširovog i ružinog drveta. Doskora je bio tema za raspravu istoričara umetnosti - da li pripada Samokovskoj ili Debarskoj školi. Sada je sve više onih koji tvrde da su ga pravili Debrani. Ali bez obzira na školu i manir izvedbe, ikonostas je zaista ubedljiv, kako lepotom izraza, tako i impozantnim dimenzijama i besprekornim kvalitetom rada, pa ga stručnjaci stavljaju uz rame svetski čuvenog ikonostasa u crkvi Svetog Spasa u Skoplju.

Caribrođanima to nije ni važno, oni su zahvalnost prema svojoj crkvi iskazali krajem dvadesetog veka, kada su renovirali fasadu i potpuno promenili pod. Njima je najvažnije u kakvom je stanju crkva i kao uvek - na kvo li biju kambanete.