Zahvalnost za Strošenu češmu

Slobodan Ćosa Aleksić

Dimitrovgrad je naselje na levoj obali Nišave, pišu savremeni geografi u bližoj ubifikaciji grada i greše. Najmanje iz dva razloga. Prvi - ako ne veći, onda stariji deo nalazi se na desnoj obali reke i drugi - to je autentičniji, a po nekim građevinama i reprezantativniji deo varoši. Ime je dobio po česmi za koju niko ne zna od kada tačno postoji, a gotovo niko sa sigurnošću ni zašto se zove Strošena češma.

Postoji priča, koja zbog vremenske nepreciznosti i nepominjanja konkretnih imena, poprima obrise legende. Suštinski ona je caribrodska varijacija „Zidanja Skadra na Bojani“. Doslovno je ne možemo ni ispričati, jer bi zbog lokalizama i anahronizama bila nerazumljiva i mnogim sadašnjim stanovnicima Dimitrovgrada.

Ona kaže da je u „staro vreme“ u Caribrodu živeo lep, mlad i bogat Turčin, koji se zagledao u mladu, lepu i siromašnu hrišćanku. Video ju je samo jednom kada je zahvatala vodu sa izvora u Mažl Caribrodu, iza „dvomostovlja“ na Nišavi. Toliko mu se dopala da je rešio da je opseni ne bogatstvom i moći koje je imao, nego plemenitošću za koju sa sigurnošću nije znao ni da je poseduje. Odlučio je da po svemu običan kladenac sa koga je pila pretvori u raskošnu česmu.

Naručio je majstore iz Carigrada, materijal iz Sofije, počeo da zida i posao je neko vreme lepo odmicao. Postavljene su cevi od dobro pečene i gleđosane busnenske keramike, konture česme već su se ocrtavale, voda se nije opirala i Turčin je bio zadovoljan misleći na lepu Ćaurku.

No, preko noći neko je počeo da mu ruši (troši) građevinu. To je trajalo dosta dugo, sve dok zaptije nisu preuzeli stvar u svoje ruke i uhvatili hrišćane koji su mu kvarili gradnju. Među njima i braću lepe Caribrođanke. A onda se znalo! „Pri valiju i kadiju, pa pod sablju ili na kolžc.“ Smrti je jedino mogao da ih spasi bogati Turčin ili nesrećna lepotica.

Ishod je ipak bio pomalo neobičan. Ćaurka je prešla „dvomostovlje“ na Nišavi, odnosno otišla iz Mažl Caribroda u Golemi Caribrod i pošla za Turčina. Hrišćani su bili pošteđeni, a Turčin je odustao od zaveta i prokleo je česmu da zauvek ostane S(trošena). Vodu na sreću nije i ona još uvek izbija na osam sulundara, bistra, jaka, zdrava i pitka.

Istorijski kontekst legende o Strošenoj česmi daju turski, nemački i dubrovački putopisci, ostavljajući zapise o turskom odnosno Golemom Caribrodu i hrišćanskom, stočnom ili Mažl Caribrodu. To je kraj 17. i početak 18. veka. U tom periodu postojale su i druge česme u caribrodskom kraju. One su po pravilu zahvalnice i materijalizovani dokazi turskog adeta da se na dobro odgovara dobrim.

Zajedničko svima je da su posle oslobođenja postale predmet hrišćanske „zahvalnosti“ i skoro sve srušene. U autentičnom vidu, sa arapskim runama, ostala je jedino česma u selu Boljev Dol. Po njoj znamo da ih je bilo i na drugim mestima.

Caribrodska priča o zahvalnom Turčinu nema direktnog pisanog traga, ali je kao i Strošena česma i voda sa nje, ušla u tradiciju Caribrođana. Toliko duboko da je voda sa Strošene česme putovala sa vojničkim koferima, u testijama (stovnama), slata novorođenčadi u šišetijima (flašama) zajedno sa povojnicom, ali i umirućima daleko od Caribroda kao predsmrtna želja.

Iako joj niko nikada nije pripisivao ni čudotvorna, ni lekovita svojstva, Caribrođani, koji se vraćaju ili odlaze iz rodnog grada, na putu „od stanicu do granicu“ obavezno svrate na Strošenu česmu.

Prvo da se umiju, a onda i napiju vode sa izvora koji je imenovao deo njihove varoši, trg sa vencem građanskih kuća iz 19. veka oko njega, njihove uspomene i kao turski abzest ili ćaursko pričešće obave ritual pročišćenja pre nego što će se ponovo suočiti sa realnošću života, koji baš kao na sulundarima Strošene česme izbija kao živa voda i negde daleko, čak ispod „dvomostovlja“, usporenog toka i zaprljana kanalom kojim teče, uvire kao neznatna utoka u Nišavu i preko Ponta Euksinijskog postaje deo Hronosovog Okeana, koji se uvek, hteli ili ne, nemilosrdno izliva u „reku bez povratka“ - Stiks.

U spomen „na baba Dimitanu Crcinu“. Umrlu 1968. godine, rođenu u „staro vreme“, od koje je priča „prepisana“ u najranijem detinjstvu.