Jazat, savakat i vadete

Slobodan Ćosa Aleksić

Jazat, savakat i vadete su lokalizmi koji ni mnogim sadašnjim Dimitrovgrađanima ne znače puno. Verujem da neki od njih čak i ne znaju njihovo pravo značenje. Jaz je mesto gde se reka na veštački način proširuje, savak brana sa jezerom, a vada je iskopani rukavac. Svega toga odavno nema, a oni koji ga pamte, čitaju ga kao jedan pojam - lepota.


Fotografija za dopisnicu je napravljena tridesetih godina prošlog veka. Na njoj su savak i jedan od dva jaza koji je ondašnji Caribrod imao. U pozadini je mlin i elektrocentrala „Braće Caribrodski“. Prvo je nastao mlin pa centrala. Centrala je građena etapno od 1907. do 1924. godine. Toliko je trajala i elektrifikacija Caribroda. Ratovi i oskudica koju donose odužili su je. Kada je završena, samo su Caribrođani bili na dobitku. Braća Caribrodski, koji su turbine i generatore naručili u Budimpešti, a zgradu, savak i vadu izgradili od kredita, nisu se obogatili, jer su i sami davali na kredit. Posle Drugog svetskog rata, kada im je centrala nacionalizovana, bili su čak i siromašni.

Zanimljivo je da Braća Caribrodski, u stvari, nisu stari Caribrođani. U Caribrod su stigli, zapravo pobegli pred turskim pokoljem polovinom 19. veka iz čorbadžijskog i prelepog podrodopskog grada Batak. Toponim varoši koja im je pružila utočište uzeli su za svoje prezime. Caribrodu sem struje, centrale, vade i jezera takoreći u centru grada, ostavili su časno ime i brojne vrlo obrazovane potomke. Možda zato, posle svega što nas je pogađalo u 20. veku, njihovo prezime je lakše naći u telefonskim imenicima Beograda, Sofije, Skoplja, Atlante, Njujorka ili pak Ogulina i Knjaževca nego u gradu po kome se prezivaju.

Centrala braće Caribrodski je služila sve do 1957. godine, kada je Dimitrovgrad priključen na elektrosistem Vrla jedan, a jezero još koju godinu duže sve dok na jednom njegovom delu nije napravljena tkačnica. Vada se održala najduže. Do početka osamdesetih kada ju je nikad završena regulacija sliva Morave prekrila šutom. Poslednjih nekoliko godina lokalna vlast se trudi da je revitalizuje, ali s neznatnim uspehom, jer je korito Nišave zemljanim radovima na sistemu Morava spušteno za gotovo metar. Kako za novu branu niko nema para, vada više podseća na vojvođansku baru nego na rukavac nekad bistre i brze Nišave, po kome su plovili čamci i pecala se najkvalitetnija riba.

I ostatak savaka - jezera elektrane, poslužio je novoj svrsi. Na njegovom mestu se većpetnaestak godina gradi sportska hala. Tako se polako gasi deo po deo svaki materijalni trag centrale. Uspomena ne braću Caribrodski pogotovo. Ipak, svako ko je čuo priču o Đorđu Caribrodskom teško je zaboravlja. Bio je najmlađi i najobrazovaniji od četvorice braće - Todora, Ilije i Jordana. Umro je mlad i po njihovoj želji nad grobom mu je umesto voštanice izvedena struja i upaljen polijelej. Tako je i caribrodsko groblje dobilo elektriku.

U međuvremenu mastodont od hale većdugo ima zidove, gledalište, ulaz, prilaz od fasadnog mermera. Ima i semafor i projektovani kapacitet od 3.200 gledalaca. Ima čak i „autentično“ ime Glen Hjuz. Čeka se samo tehnički prijem i da Nišava „poskoči“ nešto manje od metra pa da vadom poteče med i mleko. Poduhvat Braće Caribrodski, koji nemaju čak ni ulicu u svome gradu, nesvesno se prepušta zaboravu. S njim i sve ono što je nekada Nišava nudila i što se zvalo lepota. Zato kada hala bude konačno otvorena i kada se upali semafor, kao nekada polijelej nad grobom Đorđa Caribrodskog neka na semaforu piše: Caribrode, zaslužuješ što si Dimitrovgrad!