Dom za uspomene

Slobodan Ćosa Aleksić

Iza fasade zdanja Doma kulture u Dimitrovgradu, gostovali su svi kojih se Dimitrovgrad rado seca. Gostovali su i oni kojih ne bi da se seti. Ispred, cesto su se igrala deca koja su strpljivo cekala da nekako udu unutra, kao da ocekuju nagradu.

Strpljivoj i upornoj deci nagrada je zaista bila velika, bilo da je rec o filmu, pozorišnoj predstavi, igranci... Ali, kad godine produ, nebitno je cime su nagradena, jer nagrada je vec postala uspomena koja traje koliko i covek. Gradnja Doma kulture pocela je 1947. godine u Caribrodu, a završena 1951. u Dimitrovgradu. Zajednicko je delo radnih ljudi i omladine Sreza Caribrodskog i trebalo je da manifestuje snagu zajedništva radnika, seljaka i poštene inteligencije. Uspela je. I više od toga. Ujedinila je tradicionalno razjedinjene Caribrodane. Projekat je napravila arhitekta Vera Lukanska, Caribrodanka, a dekorisan je prema nacrtima slikara Slobodana Sotirova i Ivana Petrova, Caribrodana. Materijal za gradnju sakupili su sami Caribrodani a gradevinske i dekoraterske radove izvelo je preduzece „Gradnja“ iz Caribroda.

Tako su posao za Caribrod završili sami Caribrodani. Kada je otvoren Dom kulture je vec bio u Dimitrovgradu. Novi Dom kulture polako je poceo da ulazi u navike, sada vec Dimitrovgradana, koji su još dugo pamtili stari pozorišni Salon kod Gimnazije, bioskop „Šumadiju“ Petra Breznickog ili Gradsku biblioteku, koja je mnogo puta menjala lokaciju i konacno se smirila u novoj zgradi. Sve je to sada bilo na jednom mestu u zaista „uzornom“ objektu i tradicija pozorišta dužeg od veka ili još starije biblioteke mogla je da se nastavi u mnogo boljim uslovima. Novi Dom kulture polako je ulazio u stare navike Caribrodana. Postao je dom glumcima amaterima, folkloristima, horu i muškom i ženskom, i sjajnim orkestrima od kojih su ostali zapamceni Cervenija i Sinija Žorža Gajdarova i Peška Cigulara, kasnijeg osnivaca Plovdivske filharmonije. Bioskop u Domu je posebna prica. Kroz njega je prodefilovao Pastir Kostja, Gari Kuper, Bal na vodi, autorski filmovi Bergmana, Bunjuela ili Renoara. Danas je u Domu kulture smešteno amatersko pozorište Hristo Botev, koje broji 124 godine postojanja i Radio-televizija Caribrod, koja je tek napunila dvadeset. Biblioteka vec dugo ima svoju zgradu, a bioskop koji je u Caribrodu stalno „gostovao“ od 1923. ugasio se pred konkurencijom video-klubova devedesetih.

Snimak sa razglednice napravljen je 2. novembra u vreme kada je u Dimitrovgradu bio „Balkan teatar fest“, manifestacija koja je taman po aršinima malog grada sa velikim pozorištem, a ja sam nekim sasvim drugim povodom bio zajedno sa Slobodanom Sotirovim, jednim od aktera ove price. Gledao je u zgradu kao da gleda kakvu bioskopsku predstavu iz svoje mladosti i dugo nije govorio. Kada je progovorio rekao je: „Mislio sam da je sitnica graditi ga. Sada znam da Caribrod još dugo nece imati tu snagu da sam napravi tako nešto. Kao da mu je neko namerno uzeo energiju.... a možda i jeste. Što sam stariji sve više verujem u realne utvare.“