Библиотека

Slobodan Ćosa Aleksić

Од оснивања читалишта до Првог светског рата Корене прве библиотеке у царибродском крају налазимо у манастиру Св. Јован Богослов из XV века, познатијем као Погановски манастир. Најстарији подаци о постојању књига у овом манастиру датирају из 1552. године, када је после смрти монаха Теодосија Дебелог 38 књига однешено у град Трн (Да се зна што донесеше се книге из Светаго Йована у Търн 38 комат).

Документима је потврђена прича и о оснивању читалишта у Цариброду крајем ХIX века. Она почиње 1888. године када је основано глумачко друштво, и то с циљем да се прикупи новац за отварање библиотеке. Цариброд је у то време имао 400 кућа, 500-600 породица и становништво се претежно бавило земљорадњом, трговином и занатима. Глумачко друштво успешно стартује и до средине 1889. године имају пет наступа. Већ крајем сезоне друштво је богатије за 1000 лева у књигама, костимима, реквизитима. Носиоци првих културних догађаја у граду били су учитељи. Десет годинa после оснивања глумачког друштва у Цариброду је основано читалиште, о чему сведоче и документа из архиве данашње библиотеке. Читалиште је, дакле, званично основано 1. јануара 1898. године. Поред грађана Цариброда који су у највећој мери финансирали своје културне институције, ту су били и „пријатељи” Читалишта, који нису давали новац, али јесу књиге. Од 1900. године, па до појаве царибродског недељника „Нишава“ нема много писаних трагова о функционисању културног живота у Цариброду. Године 1902. библиотека се налази у малом дућану-кафани у главној улици у граду, чији је власник био извесни Сокол Здравков. Књиге је издавао месни учитељ који је за тај посао био задужен преко школе. У дућану-библиотеци била је читаоница у којој је било неколико столова на којима су увек биле новине и понека књига, док је већи део књига био на једној полици. У тој просторији библиотека је била све до 1920. године и радила је као једна од делатности школе.

Најава промена границе, довела је до тога да 1919. Цариброђани пресељавају читалиште са библиотеком у село Драгоман, близу границе, надајући се да неће доћи до померања границе и да ће вратити библиотеку у град. После 6. новембра 1920., када Цариброд званично постаје град у држави Срба, Хрвата и Словенаца, цео књишки фонд читалишта је пренесен у Софију, где се ствара Царибродско избегличко читалиште (Царибродско бежанско читалиште). Читалиште је смештено у кварту „Красно село“ у улици „Генерал Колев“ бр. 20. Приликом пресељења цео фонд књига бива пресигниран и сваки примерак добија жиг „Царибродско бежанско читалиште“. Тако Царибродско градско читалиште почиње да живи свој живот у Софији.

У време Краљевине Југославије

После припајања царибродског краја Краљевини СХС дошло је до битних промена у свим доменима живота.. У периоду после првог светског рата становницима Цариброда била је доступна и српска и бугарска штампа. Од српских новина највише су се читали „Политика“ и „Време“, а касније су почели да стижу и илегалне партијске новине као што су „Срп и чекић“, „Билктен КПЈ-у“, „Борба“ и други. Што се тиче бугарске штампе, највише су се читале „Радничке новине“ ( „Работнически вестник“). Библиотека као заједнички дом, чија су врата отворена и деци и одраслима и неговање култа књиге показала се као значајна карика у стварању квалитетне културне атмосфере у граду. Тако је напредна омладина Цариброда 1928. године основала своју читаоницу и библиотеку под именом „Искра“.

Читаоница „Искра“ је била регистрована код ондашњих органа власти и налазила се у здању Наке Соколова, трговца из Цариброда. У читаоници су се окупљали млади, политички активни, људи тога доба, а књижни фонд је углавном чинила марксистичка литература. То је разлог што је тадашњи режим организовао препад на просторије библиотеке, запленивши скоро сву литературу, а чланове библиотеке су извели пред суд .

Писане трагове о животу у Цариброду тридесетих година прошлог века налазимо у листу „Глас нашег истока“ . У неколико наврата лист пише о раду Југословенског омладинског клуба , који је основан 1931. и који је свесрдно радио на развоју културе у граду. Клуб је по оснивању бројао преко сто чланова. Поред музичке, дилетантске и трезвене секције, при клубу је постојала и читаоница са књижницом. По оснивању читаонице њу је водио „вредни омладинац“ Стојан Џаџић. Управа клуба, на челу са председником Сандом Дончићем, образовала је 1932. године и Народни универзитет. Већ 1933. године „Читаоница и књижница води се од агилног омладинца Аге Џаџића“. Посебно успешна секција била је музичка, на челу са Жоржом Гајдаревићем, која је припремала различите наступе и веома високо се котирала у Моравској бановини. После капитулације Краљевине Југославије и бомбардовања Београда, већ 8. априла 1941. у Цариброд су ушле бугарске и немачке снаге, а већ од 12. до 23. априла у граду је успостављена бугарска власт. Свесни значаја просвете и културе за развој и идентитет једног народа, први задатак те нове власти био је рад на оснивању и развоју просветних и културних институција. С циљем да и ојачају бугарску националну свест, нове власти су максимално улагале у школство и културу, па су у селима отварали школе и читалишта.

Период 1941-1944

Други по важности задатак био је обнављање рада читалишта. Већ 9. новембра 1941. године одржана је оснивачка скупштина на којој је донета одлука о оснивању Народног читалишта „Отец Паисиј“ . Читалиште званично почиње са радом 18. јануара 1942. године. Ради веома амбициозно, о чему говоре и подаци о организованим културним програмима, пре свега позоришним , али и књижевним. На ванредној годишњој Скупштини Царибродског избегличког читалишта 2. августа 1942. године, донета је одлука да се читалиште врати у Цариброд и да се споји са новооснованим Народним читалиштем „Отец Паисиј“. До коначног спајања Царибродског избегличког читалишта и Царибродског народног читалишта „Отец Паисиј“ долази 1. новембра 1942. године.

Подаци говоре да је, непосредно после спајања Царибродског избегличког читалишта и Народног читалишта „Отец Паисиј“ 1943. године, основано више сеоских читалишта, која су имала изражену амбицију у погледу промовисања књиге и читања.

После Другог светског рата

Године после Другог светског рата доносе у Цариброд многе промене на свим пољима, па и на пољу културе. Свест о потреби за писаном речи је веома јака, те се врло брзо после ослобођења покрећу акције у циљу популарисања читања и организују се уметнички програми. Почетком 1945. године у Цариброду је основана Градска библиотека „Христо Смирненски“. Зграда у којој је била смештена, уједно је била и омладински дом. Рад у Библиотеци је био добровољан, па библиотечки радници су били углавном омладински активисти. У то време у граду ради аматерско позориште, културно-уметничко друштво и биоскоп „Просвета“.

Године 1946. Библиотека се сели у зграду која се налазила на месту данашње поште. Момчило- Moња Андрејевић у књизи „Библиотека у Димитровграду“ наводи податак да је у Царибродском срезу, крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, радило 44 библиотека са 9919 публикација,од чега чак шест у граду.

Првог јануара 1950. Године библиотека је смештена у тек завршену зграду Дома културе. Финансирање је преузео тадашњи Срез царибродски, тако да је тада преименована у Среску библиотеку „Христо Смирненски“- Цариброд, а од 27. фебруара 1950. године постаје Среска библиотека „Христо Смирненски“ – Димитровград. Због политичких превирања педесетих година и књига је била на удару. У два наврата 1950. и 1954. више књига неодговарајуће садржине је уништено. Претежно су то биле књиге на бугарском језику.

Интересантан је податак да је приликом издавања биоскопских улазница, као и улазница за друге приредбе, био уведен „допунски динар“ за библиотеку.

Скупштина општине Димитровград 1964. године доноси одлуку о оснивању јединствене установе у области културе на подручју општине. Тако је основан Центар за културу и забаву чије је седиште у згради Дома културе. У састав Цантра за културу улазе биоскоп, библиотека, народни универзитет, аматерско позориште „Христо Ботев“, Културно-уметничко друштво „Георги Димитров“, као и кино и фото-секција и покретни биоскоп. Сада у саставу Центра за културу библиотека добија ново име – Библиотека Центра за културу и забаву-Димитровград.

Ипак, мало се улагало у културу, одвајала су се мала средства за набавку књига, више кроз ентузијазам појединаца и запослених у библиотеци и у сарадњи са другим образовним и културним установама, организовани су културни програми. Посебно добру сарадњу библиотека је имала са образовним установама у граду и са НИУ „Братство“ из Ниша са којима је реализовала бројне културне програме.

Овакво стање у библиотечком животу наставља се све до осамостаљивања 1996. године. Библиотека је пресељена у адаптирану и реновирану зграду основне школе у месту познатијем као Камик. Зграда, стара више од једног века, површине 321 м², са великим и светлим просторијама и холом, погодним за одржавање књижевних вечери и трибина, била је добра за смештај и књижног фонда библиотеке и материјалног културног добра димитровградског краја које је чинило Завичајну музејску збирку. Народна библиотека Димитровград свечано је отворена 6. септембра 1996. године. Народна библиотека Димитровград је поставила себи циљ да прати нове токове у библиотекарству и да своје пословање подреди бржем и целовитијем развоју. Један од првих корака ка испуњењу тог циља било је формирање издавачке делатности.

У периоду од 1996. године до данас Библиотека у Димитровграду издала је 64 различитих публикација на српском и на бугарском језику – од хронике села, преко зборника дечјих радова, до поетских и прозних дела завичајних писаца.

Од 31. марта 2004. године библиотека је преименована у Библиотеку „Детко Петров“ у Димитровграду. .
 

Завичајна музејска збирка


Завичајна музејска збирка сакупља, обрађује и чува материјално културно наслеђе димитровградског краја. Поред тога бави се и прикупљањем усменог културног блага, као што је записивање обичаја, легенди, народних умотворина и слично. Корени рада на прикупљању културног блага, као дела укупног развитка, историје и традиције овог краја, поникла је међу просветним и културним радницима и ученицима. Подаци говоре да је крајем 1958. године у Основној школи „Моша Пијаде“ основан Клуб младих археолога, чији су чланови прикупљали старине везане за ово поднебље. Каснијих година група ентузијаста је кренула са озбиљниојим радом. Вршени су и први обиласци терена и евидентирани археолошки локалитети. Прикупљана је ношња, керамичке и дрвене посуде и сличне старине. Сав прикупљени материјал био је смештен у Центру за културу. Интензивније се кренуло са идејом о оснивању музеја у граду, коју је године 1962. подржала и Скупштина општине Димитровград формирањем Комисије која је имала задатак да ради на прикупљању материјала и припреми за оснивањем Музеја. Управо 1962. година се може сматрати годином оснивања Музејске збирке у Димитровграду. Музејска збирка тренутно има преко 2500 предмета, фотографија и докумената који сведоче о животу на овом простору. Они су део археолошке, етнолошке, историјске, нумизматичке, ликовне (збирка икона и фресака) и природњачке (збирка фосилних остатака) збирке. Музејску поставку чине две основне поставке – археолошка и етнографска, које обухватају предмете почев од праисторије, преко античког, византијског, средњевековног и турског периода, све до оних предмета који су били у употреби до прве половине ХХ века.

Основне делатности Завичајне музејске збирке су :

1. Истраживање и прикупљање материјала обухвата археолошка истраживања (на територији општине евидентирано је прело 100 археолошких локалитета из различитих периода) и прикупљање археолошких налаза (ископавања, рекогносцирања и случајни налази), затим прикупљање етнографских предмета, записивање усменог културног блага и обичаја овог краја, прикупљање историјске документације и фотографија од важности за прошлост, евидентирање и проучавање оброчних крстова, цркава и манастира.

2. Обрада прикупљеног материјала обухвата евидентирање и ивентарисање истог, израду фотографија и цртежа експоната, као и превентивну заштиту и конзервацију материјала.

3. Едукација - Почев од 1997. године при Завичајној музејској збирци ради и Археолошко-етнографска секција. Секција функционише у сарадњи са историјском секцијом при гимназији „Св. Кирил и Методије“. Ученици се упознају са културним наслеђем средине, а поред предавања организује се и настава у природи, посећују се цркве и манастири, етно-објекти и природне знаменитости нашег краја. Секција се организује два пута месечно током школске године и окупља у просеку око 30 заинтересованих ученика. Основни циљ Археолошко-етнографске секције је да упознаје младе са културном баштином нашег краја, да их подстиче на истраживачки рад, да их подржава у процесу прикупљања старина, записивања обичаја и легенди, затим у прикупљању старих фотографија и докумената од значаја за прошлост нашег краја и слично. Последњих година интензивније се ради и са најмлађима, ученицима основне школе, а у оквиру наставног предмета народна традиција. Библиотека и Завичајна музејска збирка организатори су многих изложби, предавања и културних програма који су везани за историју и традицију димитровградског краја. Данашња стална поставка Завичајне музејске збирке, је постала незаобилазно место посете гостију Димитровграда.